|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
... NARAVNO...
(umesto recenzije)
K o ne v e r u j e da «streljanje svojih misli nije zločin, već stvaranje – aforizma» na stranicama koje slede otkriće ... naravno ... samo masakr: ubijanje na sve moguće načine koje je civilizacija, čiji treći milenijum ubrzano trošimo, vekovima dopisivala u istoriji – ljudske patnje; bezimena groblja i mauzoleje; ili samo pusta polja koja skrivaju – streljane.
Ali, k o ne v e r u j e neće u ruke uzeti oko tristo grama celuloze, reciklirane u knjigu, raskriliti korice i otputovati u štivo prokazano kao AFORIZAM.
Kao i svaka knjiga i ova je poziv ... naravno ... na putovanje ... u (ne)poznato.
Ali, knjige aforizama su nešto «drugo». Literalna avantura, najčešće, vezuje se za književne plovidbe. Jedrenjak romana vodi kroz grebene i koralna ostrva. Gliser priče seče talase i zaobilazi letnje ade. Kajak pesme otkriva skrivene virove i obale jutrom zamgljene. Splavovi drame promiču ispod vodopada i klisura.
Knjige aforizama zovu na «drugačije» putovanje – voz, putnički na domaćoj liniji, sa kartom i(li) BEZ.
Piscima romana, priča, pesma i drama treba voda – velika ili hirovita, bistra ili plahovita – biraju.
Pisci aforizama mogu biti samo oni koji nisu gadljivi. Vode nalazi svuda oko sebe: na staničnoj česmi, u barici letnje kiše, koja brzo kopni bez traga, u čaši za noćno odlaganje zubne proteze, ispod pazuha zidara, na oktobrom orošenom listu kestena, u jendeku ispred kuće, u neispijenoj do kraja čaši na govorničkom pultu, u lavoru naštelovanom da sakupi kišnicu filtriranu trošnom tavanicom ... naravno ... svuda oko nas.
Pisci aforizama ... naravno ... pretaču, mućkaju, talože, mešaju i razdvajaju. Ali, po mirisima svakoj kapi zna se – izvor.
I zato knjige aforizama, najčešće, kipte od izazovnog ritma – voza. Onom ko v e r u j e daje šansu da odgovori na poternicu «TRAŽIM SE... PO MOGUćNOSTI ŽIV».
I zato je čitalac knjiga aforizama ponekad kao putnik koji u poslednjem trenutku uskače u voz (s kartom ili bez). Bežeći ili tražeći. Izgubljeno ili pogrešno. Lepo ili tužno. S nadom(zaludnom?) «cunja» od lokomotive do zadnjeg, obično poštanskog, vagona. Od kupea do kupea, tražeći poznato lice ili mesto (udobno, samotno ili u veselom društvu). Otvara vrata, sklanja zastore, pali požarna svetla, budi usnule, gazi umorne. Krije se od konduktera u tesnom toaletu, s nuždom ili bez. Dok se ... naravno ... gradovi, sela i predeli u zamurenim prozorima mešaju i pretapaju sa licima dece i starica, železničkih džeparoša i direktora sa strahom od letenja.
I zato su obeležene stranice knjiga aforizama kao brojevi kupea – pomažu čitaocu, ne da ih sledi, već da samo zna: gde je bio, a gde nije; gde treba da se vrati, a gde da se sakrije.
I tako: od jecaja, preko šale, do srdite psovke; od izbrušene enigme, preko šapata, do usklika – rasuti su po sedištima druge, prve i luksuzne klase – AFORIZMI.
Ponekad se nalaze kao osmeh dečaka sa loptom u naručju, spremnom za dobacivanje prvom do sebe i tako, kao reklamni slogan, putuju do poslednje stanice, obično, negde na moru.
Ponekad se razotkriju u mutnom staklu, dok bandere prolaze, a sunce stoji, kao lik poznat iz dnevne more ... naravno ... sa jave.
Ponekad izviri kroz masnu zavesu baš dobro poznata faca i «provali» neprikladno društvo u zadimljenom kupeu.
Ponekad odzvanja kao stara, uvek živa, priča, o kojoj se sve zna, samo ne i ko je prvi sve to smislio.
Ponekad kroz otvoren prozor u hodniku, dok vetar češlja misli, sazna se da bandere stoje, sunce zalazi, a voz – samo vozi i staje na stanice, velike i male, na kojima se ulazi i izlazi.
I zato se knjige aforizama ne čitaju «od početka do kraja», već u krug, stoje na rukohvat – da se nađu. U njih se «uskače i iskače» kad kod onih koji v e r u j u proradi žeđ za malom voznom avanturom.
Vagoni kompozicije LEDENI BREG i JEŽ U NEDRIMA su prikačeni. Poslednji zvižduk «čoveka sa crvenom šapkom». U desnoj ruci podignuta tablica, u levoj fenjer, šeta gore-dole. Još nekoliko otvorenih vrata vagona i ... naravno ... voz kreće.
Mašinovođe Nikica Banić i Zlatomir Borovnica više se ne osvrću. S kartom ili bez – voz će otploviti ... naravno ... ko v e r u j e da streljanje svojih misli nije zločin i ko se ježa ne boji – ima šansu ... naravno ... i obrnuto.
Srđan Budisavljević
Da li ima razlike izmeĐu naoČara i droge?
Ima.
NaoČare vide ono Što ne biSMO mogli videti, a droga vidi ono Što ne moŽemo videti.
Ako primetiŠ da tvoja misao umire, bojim se da ĆeŠ na njenoj sahrani biti jedini.
Ma koliko topla slika, gleda nas sa hladnog zida.
UpireŠ prstom u ono Što ne smeŠ ili bar ne moŽeŠ da dodirneŠ.
Skromni su: treba im samo lopta da stvore milione.
Kravata je kao saobraĆajni znak: obaveŠtava da neŠto visi.
Uzalud bacate zrnevlje!
Trg pripada pticama.
Vojnici na vojnom roku peru pelene onima koji Će ih kad porastu povesti u rat.
ČistaČi ulica su ovog meseca dobili joŠ manje plate.
Korake prolaznika su zaboravili da pokupe.
U ovoj ludoj jurnjavi, ako sam sebi ne okaČiŠ znak sa dozvoljenom brzinom, ne oČekuj da neko drugi to uČini umesto tebe.
Ko je najprovidniji Čovek na svetu?
Rentgen.
Sladokusci i Život lako svare.
Ostavi ga na miru.
On nema sa kim ni uskrŠnje jaje da razbije.
«Nije bitno Čime je vino zaČepljeno, veĆ da je dobro», teŠi se mladoŽenja posle prve braČne noĆi.
I da je slavuj dosadi, kad odveĆ peva.
Ako je put pre njivom zatravljen, ni njiva nije bolja.
JuČe je jedan profesor otiŠao u penziju.
Jutros je sve svoje znanje bacio u kontejner.
Žuljevi na nogama ne znaČe da je put bio dug, veĆ da je obuĆa bila neudobna.
Što se viŠe reČi troŠi na sliku, to je manje vredna.
Dobar policajac je leŽeĆi policajac.
Sat na trgu sve je otkucao.
Koga kit proguta, taj joŠ ima od Života.
Upao mrav u med i umiŠlja da ga je osvojio.
Junaka stigne junaČka smrt.
Heroja dopadne neka mizerija OD ŽIVOTA.
MuŠkarcu je teŽe da veŽe kecelju nego da bude kuvar.
Knjiga sa posvetom je pas na lancu: ne odmiČu se od jedne kuĆe.
Pomalo, a poČeŠĆe: svakoga sata velika kazaljka uzjaŠi malu na minut.
Izvarao je sve. Sad veŽba na sebi.
Polje su zapalili.
Duvan se sa uŽivanjem puŠio.
Publika na stadionu: jedno oko, a hiljadu srca.
Interfon se Žali na interfon: »Govorio njemu, govorio zidu.»
Kad se izuju i papuČe odahnu.
Pehar je izmiŠljen da bi se i pobeda opila.
Nikad nisi bez poklona za roĐendan.
Izljube te obe godine: ona koja odlazi i koja dolazi.
Dolaskom na svet dete zaplaČe.
Na vreme traŽi samostalnost.
Nema dana a da te se ne setim.
Poklonila si mi jelensku koŽicu za brisanje naoČara.
Samo vampiri imaju zdrave zube.
Ako su brkovi brana za lake reČi, Šta onda tu rade zubi?
Pas je zatajio.
Krevet je najbolji Čovekov prijatelj.
Posmatrajte iz dana u dan i videĆete.
I meĐu puŽevima ima planinara.
Ko nema Šta sa sobom da priČa, nema ni sa drugim.
Štedljivi i tubu za zube stiska od kraja.
Koliko koraka, odreĐuje bog.
Kuda sa njima, prepuŠta tebi.
Taj bi i taČku razdeviČio.
Za rever ubodi Što ti drago. Samo pri tom pazi na srce.
Telefonska sluŠalica je verna.
Uvek ljubi isto uvo.
ZaŠto si se dva puta Ženio?
Pa, i flaŠa iŠte dve ČaŠe.
Pidžame i robijaŠke koŠulje su sliČne: obe slute na mirovanje.
Sklopljeni dlanovi, ili mole, ili dave.
Okrenuli nam leĐa, a mi nikako da se ogrejemo.
Ma kakav lepak!
Ja udiŠem ludilo.
Kad zakon zataji, piŠtolj okine.
Kazanova je prvi patentirao: kljuČ u bravu.
Konj se lako uzjaŠe i lako sjaŠe.
Sa narodom je neŠto drugaČije:
TeŠko se uzjaŠi i joŠ teŽe sjaŠi.
UcenjivaČi glava nas podseĆaju: Čovek je naŠe najveĆe bogastvo.
U mnogim novinama samo je zaglavlje istinito.
Kad ga priteraju: mislilac stavi prst na Čelo, a naŠ Čovek – odmeri od lakta.
PolitiČari treba da znaju: cirkusom se treba baviti od malena da bio uspeŠan.
Reklama sve izlaŽe, a tako malo pokaŽe.
MaslaČak: «Ja sam sunce na zemlji, a ti si sunce na nebu.»
Sunce: »Ti si piČkin dim.»
Lisice su jedini nakit koji mu pristaje.
MinĐuŠa je svetionik na Ženi.
«Natezanje boli», reČe kurton pri tom misleĆi na sebe.
Vrata koja Škripe reĐe se zatvaraju.
DrveĆe u kuĆi nema nebo.
Kada se ribica od praĆakanja umori, ode u konzervu da se odmori.
Zastava vijori bez obzira odakle vetar duva.
Smrt je najbolji strelac. Ta ne maŠi ni zvezdu padalicu.
NapuŠteni ne primaju poŠtu.
Wima stiŽu raČuni za vodu, struju, telefon...
Da Će bog da te ljubi kopriva.
Petao je veČito u opoziciji: kukuriČe dok veĆina spava.
«Pun mesec je moje ogledalo», reČe zvezda Danica i zaĐe za oblak.
Ko je najgori izletnik?
Geometar - taj u svemu vidi kotu.
Stranstveni ribolovci ponekad na roŠtilj miriŠu.
TuĐima poklanjamo svoj talenAt, a bliŽnjima GA darujemo.
Preventiva je kad beba prvo ugleda znak «zabranjeno puŠenje» pa tek onda sisu.
Cev se prislanja pred pucanj. Okidanje je izvrŠeno znatno ranije.
Problem ide tamo gde kaŽu: nema problema.
Taj se ne smeje se ni na plej bek.
LiČna karta je Šturo Štivo, ali ga najČeŠĆe Čitaju.
Najbolji pisci nisu napisali ni jedno delo.
Pored rukavica i kiŠobrana najČeŠĆe se gubi duŠa.
Poraz je sapunica. Duvaj da Što pre pukne!
Suvi list na vetru oŽivi.
Da su vagice umesto stepenica, naŠe dame bi nosile idealnu teŽinu.
Sud mora da Čuje istine najmanje koliko i laŽi da bi doneo presudu.
Asfaltni putevi prolaze kuda Žele, a poljski kuda moraju.
Što viŠe advokata, to je manje pravde.
Vid mi se znatno poboljŠao: svakim jutrom smrt je sve jasnija.
Kad pomisliŠ da ĆeŠ nekoga izgubiti – kasno je – veĆ si ga izgubio.
Najbolje ĆeŠ se pokazati onakvim kakav si, ako se ni malo ne trudiŠ.
Suze su najjeftinija roba. Onaj Čija je – ne ceni je. Onom kome se daje – ne plati je.
Nije vaŽno na Čemu, nego Šta piŠeŠ.
Prijatelj je onaj koji pruŽa ruku i kad ti ne treba.
OruŽje ratniku, a medalje uniformi pripadaju.
U ogledalu vidim niŠta, a pred ogledalom - nikoga.
Nebo ne silazi na zemlju, jer retko brinemo gde Ćemo se unerediti.
Sve je birao u Životu, Čak i mrtvaČki sanduk.
I karta, i Žena prevrtanjem se otkrije.
NajteŽe je sreĆu izvesti na pravi put.
Stavili ga na detektor laŽi i...
detektor je slagao.
Ne Čestita nikome Novu godinu. Ne trpi naruČena ljubljenja.
SiromaŠtvo smrdi, a bogastvo otuŽno miriŠe.
Zdrav si koliko su ti prijatelji zdravi.
Kako zamrzivaČ mrzne namirnice, tako fotoaparat zamarzne duŠe.
Zelena pijaca je jedno veliko govno.
Šljiva ima koŠticu, Želja ima interes.
Ko bi rekao da u tako malu Šolju stane Čitavo jedno crno more. UveriĆeŠ se u to na kraju, kad primetiŠ da si to more i sam popio.
Klanja se koliko trepavica.
Radije bih prihvatio savet stogodiŠnjaka od leka vrsnog lekara.
Xangrizanje niČe kad i starost.
Ma koliko se odvajali, prsti se vraĆaju jedan drugom.
Na sudu je osvanuo natpis: Istina ne stanuje viŠe ovde.
Zapitanost ostavi drugima, a odgovore potraŽi u sebi.
Ako juriŠ sreĆu, stiĆeŠ je i umoriti je. Poznato je da umor ne trpi nikoga, pa neĆe ni ona tebe.
Daj grobaru na vreme napojnicu kako bi se tvoja smrtovnica najduŽe zadrŽala na oglasnoj tabli.
BrŠljan ne bira kuĆu veĆ zid.
Poraz je pobeda u malom.
Utopio se u alkoholu, zavidi mu davljenik.
Kada te Život oŠamari, ni jedan obraz ne crveni.
Pred ikonom gledamo oČima sveca.
PoŠto je Život veČita borba, zaŠto se onda ne raĐamo sa bojevom glavom.
DrŽao je do njegovog miŠljenja: kad je taj otiŠao iz zemlje, ostavi mu ga.
Gde ČaŠe miruju, tu gosti ne dolaze.
Ne pitaj Čija su polja: polja pripadaju onome koji po njima luta.
Nepoznatom mestu - da bi ga upoznao - zaviri u groblje.
StReljanje svoje misli nije zloČin veĆ sTvaranje aforizma.
Mnogi bi mladost i na buvljaku kupili.
OČi su dar prirode, a pogled dar srca.
Na slaboj podlozi i jaki temelji popuste.
Vuk samotnjak nikada ne prikolje najbolju ovcu.
Jelenu rogovi rastu postepeno - Čoveku odjednom. Jelenu rogovi otpadaju odjednom - Čoveku postepeno.
I na redaljci ima reda.
Tajnu ne poveravaj oČima – odaĆe te.
Kamenorezac nije u stanju da sebi napravi spomenik.
Da je Kolumbo kasnije otkrio Ameriku i naŠi dugovi bi bili manji.
Ako je u vinu istina onda smo sami krivi, jer pred politiČare iznosimo samo kiselu vodu.
Golub mira je u opasnosti – odredite i za njega lovostaj.
Nepoznati umiru kako koji. Poznati umiru u informativnim emisijama.
Biti pametan ne znaČi biti u pravu.
Dok Čita spiker pazi da ne pogreŠi, a politiČar da ne napravi greŠku.
U Životu je kao na hipodromu – nagraĆuju se oni koji najbolje jaŠu.
On nema srca, a ni pejs-mejker mu nije bolji.
Takva je muĆkara da je i sina dobio iz epruvete.
Odvojili su ga od sise, ali ne i od mikrofona.
I kada mu je najtoplije oko srca, on se umota u nacionalnu zastavu.
Oni koji su konja nazvali plemenitom Životinjom – udaraju iskljuČivo nogom.
Mladi, saČekajte! Stariji obeĆavaju:»DobiĆete svoje!»
Što je taČka za reČenicu, to je brak za ljubav.
Nova godina najbrŽe stari.
Nije januar dug samo nama, dug je i maČkama.
Nije sve crno: meni su oČi pobelele.
Kao da sam u sinfonijskom orKEstru – stalno neko diriguje.
Qubav je izvor koji nikada ne presuŠi, tako na njemu svi ugasimo ŽeĐ.
U njemu ČuČi talenat – dajte mu ČuČavac.
MaČka grebe dok se brani, a Žena kad prestane da se brani.
Iscedili me kao limun, a mene i dalje muČi kiselina.
Ako voliŠ nekoga, ne muČi ga svojom ljubavlju.
Lako je njemu da pokaŽe zube, kada nosi protezu.
OsuĐeni na smrt najradije bi zadavio dobrovoljnog davaoca krvi.
Pesimista:»Kap po kap-potop.»
Mali Čovek tek kada ga zgnjeČe ostavlja trag.
Veliki ne prelaze u prah i pepeo, veĆ u kamen i bronzu.
Dete pre izgovori reČ obdaniŠte, nego reČ baba.
Vuci vole, sad imaŠ Škole!
Ako problem gledaŠ sa svih strana, neĆeŠ ga lako reŠiti.
Minuta Ćutanja zasluŽuje punu minutu.
Lovci nerado idu u veČna loviŠta.
Iskusnom golubu nebo i orlovi su previsoko.
Korida je zamrla kod nas u startu. Ispostavilo se: malo bikova, viŠe volova.
Što je Ženska duŠa praznija, to je viŠe nakita oko vrata.
Mnogi govore da je «pet do dvanaest». Ni govora – sat je odavno Stao.
U kolu su sve ruke vezane.
Tek voljenjem drugog, doznajemo koliko volimo sebe.
Za pogled, malo je dvogled.
Neki su uredili Život po svome, pa sad ne znaju Šta Će sa sobom.
Izaberi cipele – taman, a burmu broj veĆi.
Starost nije jaka, samo je izdrŽljiva.
Suza samo sebe ne oplaČe.
Ne stavljaju sokolu povez na oČi da ne bi video Žrtve svoje, veĆ da ne gleda gospodara.
Poraz se slavi, kada se pobede ogade.
Gde je crv sumnje, tamo je nezdravo.
Poslednji voz nikada ne kasni.
Po njemu priroda poČinje i zavrŠava se novogodiŠnjom jelkom.
Kada bi uhvatio zlatnu ribicu, on ne bi imao ni tri Želje.
Vatra koja tinja najlakŠe dovodi do poŽara.
Ako Život uzmeŠ ozbiljno – vratiĆe ti neozbiljno. Ako Život uzmeŠ neozbiljno – vratiĆe ti ozbiljno.
SreĆa ne treba svedoke.
Čim sam primetio odžaČara, uhvatio sam dugme i ... ono otpade.
Čekanje je dugo, ma koliko trajalo.
–Ruko, koga si najviŠe milovala?
–Jastuk.
Epolete i nakit nose iste osobe, samo se razlikuju u polu.
Kada se ukrade pogled, mirno se spava.
Dim cigare skriva ti duŠu, a ne lice.
Da bi doznao broj ljudi na svetu: izbroj puteve.
Senka te najduŽe Žali; nosi crninu od tvog roĐenja.
Ako te cene po vrlinama – vrline su protiv tebe, ako te cene po manama – mane su uz tebe.
Pre svih, istina voli tatu.
Za sva lutanja kriv je Odisej – prvi je poČeo.
Mnoge poternice mogle bi da glase:»TraŽim se.»
Ciganka sebi ne otvara karte: boji se sreĆe koliko i nesreĆe.
DvoliČnost podrazumeva: jedno lice i dve duŠe.
Sprovod je veliki povod.
Svako jednom biva nula.
Kofer se zatvara, put se otvara.
Kada maŠe puno zastava, malo je do bure.
Autopsija je pokazala da klovn nikada nije nosio masku.
Dlaka na jeziku ne otpada.
Ubijenog pamte koliko i ubicu.
Gde se venČanica gleda, tu nema mlade.
Ne treba gledati pobedi u zube – puno je kvarnih.
Kada je dželat upita osuĐenika za poslednju Želju, ovaj mu je odgovorio:»Da se menjamo.»
Dirigent uvek okrene leĐa publici. TeŠko je kada to uČini publika.
Ko klekne na kolena, obavezno vidi svoga boga.
Životne stepenice pojedinac prebroji samo jednom – taČno ili ne – ostaje tajna.
Čim je proŠao kroz vrata raja, zalupio ih je.
San svakog cveta je da zavrŠi u herbarijumu.
Revolicionar na kratko je terorista. Terorista na duŽe
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
... NARAVNO...
(umesto recenzije)
K o ne v e r u j e da «streljanje svojih misli nije zločin, već stvaranje – aforizma» na stranicama koje slede otkriće ... naravno ... samo masakr: ubijanje na sve moguće načine koje je civilizacija, čiji treći milenijum ubrzano trošimo, vekovima dopisivala u istoriji – ljudske patnje; bezimena groblja i mauzoleje; ili samo pusta polja koja skrivaju – streljane.
Ali, k o ne v e r u j e neće u ruke uzeti oko tristo grama celuloze, reciklirane u knjigu, raskriliti korice i otputovati u štivo prokazano kao AFORIZAM.
Kao i svaka knjiga i ova je poziv ... naravno ... na putovanje ... u (ne)poznato.
Ali, knjige aforizama su nešto «drugo». Literalna avantura, najčešće, vezuje se za književne plovidbe. Jedrenjak romana vodi kroz grebene i koralna ostrva. Gliser priče seče talase i zaobilazi letnje ade. Kajak pesme otkriva skrivene virove i obale jutrom zamgljene. Splavovi drame promiču ispod vodopada i klisura.
Knjige aforizama zovu na «drugačije» putovanje – voz, putnički na domaćoj liniji, sa kartom i(li) BEZ.
Piscima romana, priča, pesma i drama treba voda – velika ili hirovita, bistra ili plahovita – biraju.
Pisci aforizama mogu biti samo oni koji nisu gadljivi. Vode nalazi svuda oko sebe: na staničnoj česmi, u barici letnje kiše, koja brzo kopni bez traga, u čaši za noćno odlaganje zubne proteze, ispod pazuha zidara, na oktobrom orošenom listu kestena, u jendeku ispred kuće, u neispijenoj do kraja čaši na govorničkom pultu, u lavoru naštelovanom da sakupi kišnicu filtriranu trošnom tavanicom ... naravno ... svuda oko nas.
Pisci aforizama ... naravno ... pretaču, mućkaju, talože, mešaju i razdvajaju. Ali, po mirisima svakoj kapi zna se – izvor.
I zato knjige aforizama, najčešće, kipte od izazovnog ritma – voza. Onom ko v e r u j e daje šansu da odgovori na poternicu «TRAŽIM SE... PO MOGUćNOSTI ŽIV».
I zato je čitalac knjiga aforizama ponekad kao putnik koji u poslednjem trenutku uskače u voz (s kartom ili bez). Bežeći ili tražeći. Izgubljeno ili pogrešno. Lepo ili tužno. S nadom(zaludnom?) «cunja» od lokomotive do zadnjeg, obično poštanskog, vagona. Od kupea do kupea, tražeći poznato lice ili mesto (udobno, samotno ili u veselom društvu). Otvara vrata, sklanja zastore, pali požarna svetla, budi usnule, gazi umorne. Krije se od konduktera u tesnom toaletu, s nuždom ili bez. Dok se ... naravno ... gradovi, sela i predeli u zamurenim prozorima mešaju i pretapaju sa licima dece i starica, železničkih džeparoša i direktora sa strahom od letenja.
I zato su obeležene stranice knjiga aforizama kao brojevi kupea – pomažu čitaocu, ne da ih sledi, već da samo zna: gde je bio, a gde nije; gde treba da se vrati, a gde da se sakrije.
I tako: od jecaja, preko šale, do srdite psovke; od izbrušene enigme, preko šapata, do usklika – rasuti su po sedištima druge, prve i luksuzne klase – AFORIZMI.
Ponekad se nalaze kao osmeh dečaka sa loptom u naručju, spremnom za dobacivanje prvom do sebe i tako, kao reklamni slogan, putuju do poslednje stanice, obično, negde na moru.
Ponekad se razotkriju u mutnom staklu, dok bandere prolaze, a sunce stoji, kao lik poznat iz dnevne more ... naravno ... sa jave.
Ponekad izviri kroz masnu zavesu baš dobro poznata faca i «provali» neprikladno društvo u zadimljenom kupeu.
Ponekad odzvanja kao stara, uvek živa, priča, o kojoj se sve zna, samo ne i ko je prvi sve to smislio.
Ponekad kroz otvoren prozor u hodniku, dok vetar češlja misli, sazna se da bandere stoje, sunce zalazi, a voz – samo vozi i staje na stanice, velike i male, na kojima se ulazi i izlazi.
I zato se knjige aforizama ne čitaju «od početka do kraja», već u krug, stoje na rukohvat – da se nađu. U njih se «uskače i iskače» kad kod onih koji v e r u j u proradi žeđ za malom voznom avanturom.
Vagoni kompozicije LEDENI BREG i JEŽ U NEDRIMA su prikačeni. Poslednji zvižduk «čoveka sa crvenom šapkom». U desnoj ruci podignuta tablica, u levoj fenjer, šeta gore-dole. Još nekoliko otvorenih vrata vagona i ... naravno ... voz kreće.
Mašinovođe Nikica Banić i Zlatomir Borovnica više se ne osvrću. S kartom ili bez – voz će otploviti ... naravno ... ko v e r u j e da streljanje svojih misli nije zločin i ko se ježa ne boji – ima šansu ... naravno ... i obrnuto.
Srđan Budisavljević
Da li ima razlike izmeĐu naoČara i droge?
Ima.
NaoČare vide ono Što ne biSMO mogli videti, a droga vidi ono Što ne moŽemo videti.
Ako primetiŠ da tvoja misao umire, bojim se da ĆeŠ na njenoj sahrani biti jedini.
Ma koliko topla slika, gleda nas sa hladnog zida.
UpireŠ prstom u ono Što ne smeŠ ili bar ne moŽeŠ da dodirneŠ.
Skromni su: treba im samo lopta da stvore milione.
Kravata je kao saobraĆajni znak: obaveŠtava da neŠto visi.
Uzalud bacate zrnevlje!
Trg pripada pticama.
Vojnici na vojnom roku peru pelene onima koji Će ih kad porastu povesti u rat.
ČistaČi ulica su ovog meseca dobili joŠ manje plate.
Korake prolaznika su zaboravili da pokupe.
U ovoj ludoj jurnjavi, ako sam sebi ne okaČiŠ znak sa dozvoljenom brzinom, ne oČekuj da neko drugi to uČini umesto tebe.
Ko je najprovidniji Čovek na svetu?
Rentgen.
Sladokusci i Život lako svare.
Ostavi ga na miru.
On nema sa kim ni uskrŠnje jaje da razbije.
«Nije bitno Čime je vino zaČepljeno, veĆ da je dobro», teŠi se mladoŽenja posle prve braČne noĆi.
I da je slavuj dosadi, kad odveĆ peva.
Ako je put pre njivom zatravljen, ni njiva nije bolja.
JuČe je jedan profesor otiŠao u penziju.
Jutros je sve svoje znanje bacio u kontejner.
Žuljevi na nogama ne znaČe da je put bio dug, veĆ da je obuĆa bila neudobna.
Što se viŠe reČi troŠi na sliku, to je manje vredna.
Dobar policajac je leŽeĆi policajac.
Sat na trgu sve je otkucao.
Koga kit proguta, taj joŠ ima od Života.
Upao mrav u med i umiŠlja da ga je osvojio.
Junaka stigne junaČka smrt.
Heroja dopadne neka mizerija OD ŽIVOTA.
MuŠkarcu je teŽe da veŽe kecelju nego da bude kuvar.
Knjiga sa posvetom je pas na lancu: ne odmiČu se od jedne kuĆe.
Pomalo, a poČeŠĆe: svakoga sata velika kazaljka uzjaŠi malu na minut.
Izvarao je sve. Sad veŽba na sebi.
Polje su zapalili.
Duvan se sa uŽivanjem puŠio.
Publika na stadionu: jedno oko, a hiljadu srca.
Interfon se Žali na interfon: »Govorio njemu, govorio zidu.»
Kad se izuju i papuČe odahnu.
Pehar je izmiŠljen da bi se i pobeda opila.
Nikad nisi bez poklona za roĐendan.
Izljube te obe godine: ona koja odlazi i koja dolazi.
Dolaskom na svet dete zaplaČe.
Na vreme traŽi samostalnost.
Nema dana a da te se ne setim.
Poklonila si mi jelensku koŽicu za brisanje naoČara.
Samo vampiri imaju zdrave zube.
Ako su brkovi brana za lake reČi, Šta onda tu rade zubi?
Pas je zatajio.
Krevet je najbolji Čovekov prijatelj.
Posmatrajte iz dana u dan i videĆete.
I meĐu puŽevima ima planinara.
Ko nema Šta sa sobom da priČa, nema ni sa drugim.
Štedljivi i tubu za zube stiska od kraja.
Koliko koraka, odreĐuje bog.
Kuda sa njima, prepuŠta tebi.
Taj bi i taČku razdeviČio.
Za rever ubodi Što ti drago. Samo pri tom pazi na srce.
Telefonska sluŠalica je verna.
Uvek ljubi isto uvo.
ZaŠto si se dva puta Ženio?
Pa, i flaŠa iŠte dve ČaŠe.
Pidžame i robijaŠke koŠulje su sliČne: obe slute na mirovanje.
Sklopljeni dlanovi, ili mole, ili dave.
Okrenuli nam leĐa, a mi nikako da se ogrejemo.
Ma kakav lepak!
Ja udiŠem ludilo.
Kad zakon zataji, piŠtolj okine.
Kazanova je prvi patentirao: kljuČ u bravu.
Konj se lako uzjaŠe i lako sjaŠe.
Sa narodom je neŠto drugaČije:
TeŠko se uzjaŠi i joŠ teŽe sjaŠi.
UcenjivaČi glava nas podseĆaju: Čovek je naŠe najveĆe bogastvo.
U mnogim novinama samo je zaglavlje istinito.
Kad ga priteraju: mislilac stavi prst na Čelo, a naŠ Čovek – odmeri od lakta.
PolitiČari treba da znaju: cirkusom se treba baviti od malena da bio uspeŠan.
Reklama sve izlaŽe, a tako malo pokaŽe.
MaslaČak: «Ja sam sunce na zemlji, a ti si sunce na nebu.»
Sunce: »Ti si piČkin dim.»
Lisice su jedini nakit koji mu pristaje.
MinĐuŠa je svetionik na Ženi.
«Natezanje boli», reČe kurton pri tom misleĆi na sebe.
Vrata koja Škripe reĐe se zatvaraju.
DrveĆe u kuĆi nema nebo.
Kada se ribica od praĆakanja umori, ode u konzervu da se odmori.
Zastava vijori bez obzira odakle vetar duva.
Smrt je najbolji strelac. Ta ne maŠi ni zvezdu padalicu.
NapuŠteni ne primaju poŠtu.
Wima stiŽu raČuni za vodu, struju, telefon...
Da Će bog da te ljubi kopriva.
Petao je veČito u opoziciji: kukuriČe dok veĆina spava.
«Pun mesec je moje ogledalo», reČe zvezda Danica i zaĐe za oblak.
Ko je najgori izletnik?
Geometar - taj u svemu vidi kotu.
Stranstveni ribolovci ponekad na roŠtilj miriŠu.
TuĐima poklanjamo svoj talenAt, a bliŽnjima GA darujemo.
Preventiva je kad beba prvo ugleda znak «zabranjeno puŠenje» pa tek onda sisu.
Cev se prislanja pred pucanj. Okidanje je izvrŠeno znatno ranije.
Problem ide tamo gde kaŽu: nema problema.
Taj se ne smeje se ni na plej bek.
LiČna karta je Šturo Štivo, ali ga najČeŠĆe Čitaju.
Najbolji pisci nisu napisali ni jedno delo.
Pored rukavica i kiŠobrana najČeŠĆe se gubi duŠa.
Poraz je sapunica. Duvaj da Što pre pukne!
Suvi list na vetru oŽivi.
Da su vagice umesto stepenica, naŠe dame bi nosile idealnu teŽinu.
Sud mora da Čuje istine najmanje koliko i laŽi da bi doneo presudu.
Asfaltni putevi prolaze kuda Žele, a poljski kuda moraju.
Što viŠe advokata, to je manje pravde.
Vid mi se znatno poboljŠao: svakim jutrom smrt je sve jasnija.
Kad pomisliŠ da ĆeŠ nekoga izgubiti – kasno je – veĆ si ga izgubio.
Najbolje ĆeŠ se pokazati onakvim kakav si, ako se ni malo ne trudiŠ.
Suze su najjeftinija roba. Onaj Čija je – ne ceni je. Onom kome se daje – ne plati je.
Nije vaŽno na Čemu, nego Šta piŠeŠ.
Prijatelj je onaj koji pruŽa ruku i kad ti ne treba.
OruŽje ratniku, a medalje uniformi pripadaju.
U ogledalu vidim niŠta, a pred ogledalom - nikoga.
Nebo ne silazi na zemlju, jer retko brinemo gde Ćemo se unerediti.
Sve je birao u Životu, Čak i mrtvaČki sanduk.
I karta, i Žena prevrtanjem se otkrije.
NajteŽe je sreĆu izvesti na pravi put.
Stavili ga na detektor laŽi i...
detektor je slagao.
Ne Čestita nikome Novu godinu. Ne trpi naruČena ljubljenja.
SiromaŠtvo smrdi, a bogastvo otuŽno miriŠe.
Zdrav si koliko su ti prijatelji zdravi.
Kako zamrzivaČ mrzne namirnice, tako fotoaparat zamarzne duŠe.
Zelena pijaca je jedno veliko govno.
Šljiva ima koŠticu, Želja ima interes.
Ko bi rekao da u tako malu Šolju stane Čitavo jedno crno more. UveriĆeŠ se u to na kraju, kad primetiŠ da si to more i sam popio.
Klanja se koliko trepavica.
Radije bih prihvatio savet stogodiŠnjaka od leka vrsnog lekara.
Xangrizanje niČe kad i starost.
Ma koliko se odvajali, prsti se vraĆaju jedan drugom.
Na sudu je osvanuo natpis: Istina ne stanuje viŠe ovde.
Zapitanost ostavi drugima, a odgovore potraŽi u sebi.
Ako juriŠ sreĆu, stiĆeŠ je i umoriti je. Poznato je da umor ne trpi nikoga, pa neĆe ni ona tebe.
Daj grobaru na vreme napojnicu kako bi se tvoja smrtovnica najduŽe zadrŽala na oglasnoj tabli.
BrŠljan ne bira kuĆu veĆ zid.
Poraz je pobeda u malom.
Utopio se u alkoholu, zavidi mu davljenik.
Kada te Život oŠamari, ni jedan obraz ne crveni.
Pred ikonom gledamo oČima sveca.
PoŠto je Život veČita borba, zaŠto se onda ne raĐamo sa bojevom glavom.
DrŽao je do njegovog miŠljenja: kad je taj otiŠao iz zemlje, ostavi mu ga.
Gde ČaŠe miruju, tu gosti ne dolaze.
Ne pitaj Čija su polja: polja pripadaju onome koji po njima luta.
Nepoznatom mestu - da bi ga upoznao - zaviri u groblje.
StReljanje svoje misli nije zloČin veĆ sTvaranje aforizma.
Mnogi bi mladost i na buvljaku kupili.
OČi su dar prirode, a pogled dar srca.
Na slaboj podlozi i jaki temelji popuste.
Vuk samotnjak nikada ne prikolje najbolju ovcu.
Jelenu rogovi rastu postepeno - Čoveku odjednom. Jelenu rogovi otpadaju odjednom - Čoveku postepeno.
I na redaljci ima reda.
Tajnu ne poveravaj oČima – odaĆe te.
Kamenorezac nije u stanju da sebi napravi spomenik.
Da je Kolumbo kasnije otkrio Ameriku i naŠi dugovi bi bili manji.
Ako je u vinu istina onda smo sami krivi, jer pred politiČare iznosimo samo kiselu vodu.
Golub mira je u opasnosti – odredite i za njega lovostaj.
Nepoznati umiru kako koji. Poznati umiru u informativnim emisijama.
Biti pametan ne znaČi biti u pravu.
Dok Čita spiker pazi da ne pogreŠi, a politiČar da ne napravi greŠku.
U Životu je kao na hipodromu – nagraĆuju se oni koji najbolje jaŠu.
On nema srca, a ni pejs-mejker mu nije bolji.
Takva je muĆkara da je i sina dobio iz epruvete.
Odvojili su ga od sise, ali ne i od mikrofona.
I kada mu je najtoplije oko srca, on se umota u nacionalnu zastavu.
Oni koji su konja nazvali plemenitom Životinjom – udaraju iskljuČivo nogom.
Mladi, saČekajte! Stariji obeĆavaju:»DobiĆete svoje!»
Što je taČka za reČenicu, to je brak za ljubav.
Nova godina najbrŽe stari.
Nije januar dug samo nama, dug je i maČkama.
Nije sve crno: meni su oČi pobelele.
Kao da sam u sinfonijskom orKEstru – stalno neko diriguje.
Qubav je izvor koji nikada ne presuŠi, tako na njemu svi ugasimo ŽeĐ.
U njemu ČuČi talenat – dajte mu ČuČavac.
MaČka grebe dok se brani, a Žena kad prestane da se brani.
Iscedili me kao limun, a mene i dalje muČi kiselina.
Ako voliŠ nekoga, ne muČi ga svojom ljubavlju.
Lako je njemu da pokaŽe zube, kada nosi protezu.
OsuĐeni na smrt najradije bi zadavio dobrovoljnog davaoca krvi.
Pesimista:»Kap po kap-potop.»
Mali Čovek tek kada ga zgnjeČe ostavlja trag.
Veliki ne prelaze u prah i pepeo, veĆ u kamen i bronzu.
Dete pre izgovori reČ obdaniŠte, nego reČ baba.
Vuci vole, sad imaŠ Škole!
Ako problem gledaŠ sa svih strana, neĆeŠ ga lako reŠiti.
Minuta Ćutanja zasluŽuje punu minutu.
Lovci nerado idu u veČna loviŠta.
Iskusnom golubu nebo i orlovi su previsoko.
Korida je zamrla kod nas u startu. Ispostavilo se: malo bikova, viŠe volova.
Što je Ženska duŠa praznija, to je viŠe nakita oko vrata.
Mnogi govore da je «pet do dvanaest». Ni govora – sat je odavno Stao.
U kolu su sve ruke vezane.
Tek voljenjem drugog, doznajemo koliko volimo sebe.
Za pogled, malo je dvogled.
Neki su uredili Život po svome, pa sad ne znaju Šta Će sa sobom.
Izaberi cipele – taman, a burmu broj veĆi.
Starost nije jaka, samo je izdrŽljiva.
Suza samo sebe ne oplaČe.
Ne stavljaju sokolu povez na oČi da ne bi video Žrtve svoje, veĆ da ne gleda gospodara.
Poraz se slavi, kada se pobede ogade.
Gde je crv sumnje, tamo je nezdravo.
Poslednji voz nikada ne kasni.
Po njemu priroda poČinje i zavrŠava se novogodiŠnjom jelkom.
Kada bi uhvatio zlatnu ribicu, on ne bi imao ni tri Želje.
Vatra koja tinja najlakŠe dovodi do poŽara.
Ako Život uzmeŠ ozbiljno – vratiĆe ti neozbi | | |