Živim u Beogradu otkad sam se rodila i izgleda da mi je u krvi još od rođenja bilo baljezgati se svuda, vozati se svuda, seliti se. Konačno, nastanili smo se na Novom Beogradu. Nije mi se dopadao tad, sad mi se već malo više sviđa. Ipak je ,,izrastao,, u civilizovan kraj kakav je bio pre. Najvažniji je osećaj kad se izađe na ulicu, ne? Te zelenilo, te Sava i splavovi u blizini, te butici, te parkovi..Mogu da izađem kako god želim znam da neću izgledati kao da sam pala sa Marsa, ali i ako izgledam, moš' misliti, vratiću se na Mars ako nekome ne smeta, a obično ne smeta. I tako živim na Novom Beogradu od '92 čini mi se. Osnovna škola, prva prijateljstva, simpatije, ocene, loše uglavnom. Uvek loše. Svo moje obrazovanje sad da skrpim, mislim da bi me se odrekli na bilo kojem poslu ali dobro. Bila sam uporna, čak šta više na kraju 8. razreda sam odlučila da hoću u srednju :))) Okej, uvek sam htela ali pitanje je bilo veoma važno - koju? I tako ja završim ni manje ni više nego u Pravno-birotehničkoj. Uhhh.. Divota, novo okruženje, nova poznanstva, luda i dobra, dobra i luda, novo gradivo ubitačno veoma. Već posle prvog polugodišta ispunila sam očekivanja roditelja i nanizala lepe komade jedinica i pokazala potpunu disfunkcionalnost u mozgu. Važno da su tu bili kafići u okolini, momci na ekskurzijama, neumorni odlasci na rođendane, prespavljivanje, telefoniranje, spavanje do 13h, ispijanje kafa, neučenje. Nije da sam baš bila prosečna srednjoškolka. Pomenuta bi bar malo učila. Da ne spominjem šta se sve događalo u II godini pa sve do mature posle koje je nastao presek, ubitačna tačka celog mog školovanja su bile dve stvari:
Praksa u četvrtoj godini u Palati Pravde
Letovanja
Prvo pomenuto beše već jako blizu mature i dogodilo se kad smo dobili dvonedeljnu praksu u Palati pravde i zadatak da posećujemo suđenja. Odlučili smo da to stvarno uradimo a ne da otaljamo bezveze i naravno prvi dan nam je bilo interesantno. Kafa 5 dinara u kafeteriji suda, 7 dinara s mlekom, po 15-ak suđenja bivšim narkomanima, lopovima, mobilni, pare, ucene... Hmmm. Iz dana u dan posmatrajući opaka i naopako fina lica njih stotinu koji prođu kroz Palatu pokušala sam da zamislim sebe. ... I zamišljala.. I zamišljala.. Poslednjeg dana je trebalo da prisustvujemo i suđenju za A.ubistvo ali se advokat nije pojavio, dobio 50 000 dinara kazne i pušteni smo. Izašla sam iz Palate kao popišana jer sebe tu nisam videla. Nisam videla sebe u tim mračnim, ciglastim sobicama kako zurim u nekog tipa kojeg hvata demencija i čekam da progovori. Nisam osetila nikakav nalet adrenalina za isterivanjem pravde. A-a.Znala sam da to nije to. A dan za danom, prijemni se bližio. Nisam se opterećivala nikad čime ću se baviti u životu, pristalica sam spontanosti. Ali ipak sam stalno mislila zašto se ne bih opredelila za nešto divno, kreativno, dinamično, produktivno a da mogu što pre i da završim?? Što ne uzmem da izučavam nešto što inače radim kad odem na letovanje? I tako je nastao potpuni obrt, na red je došla potpuno deseta privredna grana zvana - turizam, Viša turistička škola. Podsticaj za to bila su moja divna putovanja i iskustva s ,,one druge strane,, te grane kao turiste na Maltu, u Tursku, London, par puta u Grčku. Tu sam već videla sebe sa osmehom, porodica je odigrala ogromnu ulogu (znam, patetika ali čekajte biće je još :)) ) i rodbina i prijatelji naravno uz podršku kakvu hoćete mentalnu i finansijsku OMG, evo još patetike : da nije bilo njih ne bih se nikad zainteresovala za to! Želim mir u svetu. :))) I tako sam ušla u potpuno drugi, zeleniji, svežiji, kreativniji, isto težak ali opet.. nekako.. uveseljavajući svet! Da ne pričam o tome kakav sam zaljubljenik u putovanja, more, miris maslina, talase, primorske gradove, ma i svetske metropole, druge narode, tradicije, kulturu. Sve se spojilo, sve kockice. Želim imati svet na dlanu. Tako je počelo.
